Antibiotici se propisuju kada se radi o bakterijskoj ili mešovito virusno-bakterijskoj infekciji, dok kod virusnih infekcija antibioticima nema mesta.
Šta je uputno davati deci od lekova kada su bolesna, najčešća su pitanja koja muče roditelje. Ovo je naročito izraženo kada svojim mališanima treba da daju neki od antibiotika, jer, po sopstvenom kazivanju, nisu videli da je recimo lekar tražio da se uzme na analizu bris iz grla, iako je ono „upaljeno i otečeno“.
O tome, da li pedijatri i lekari opšte prakse olako propisuju antibiotsku terapiju, i da li je baš uvek neophodno uraditi antibiogram da bi se izolovala konkretna bakterija, objašnjava prof. dr Milica Prostran iz Instituta za farmakologiju i toksikologiju Medicinskog fakulteta, inače šef Katedre za poslediplomske studije iz farmakologije i kliničke farmakologije.
- Pre svega, treba znati da se 80 odsto antibiotika propisuje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Antibiotici se propisuju kada se radi o bakterijskoj infekciji, ili o mešovito virusno-bakterijskoj infekciji, ali tek posle dobijanja antibiograma, odnosno testa koji ukazuje na koji su antibiotik određene bakterije osetljive. Međutim, kod virusnih infekcija antibioticima nema mesta. Ukoliko se propišu izazivaju sasvim suprotan efekat, odnosno bakterijsku rezistenciju (otpornost) na antibiotike, kada zaista budu neophodni u terapiji. No, bez obzira na navedeno, ne samo kod nas već i u svetu, antibiotici se propisuju u 50-60 odsto slučajeva, upravo za virusne infekcije gornjih disajnih puteva, što predstavlja svojevrsnu zloupotrebu ovih lekova.
Da ne bude zabune, ovde se ne misli samo na bolesnu decu, već i na odraslo stanovništvo. Kad je reč o mališanima, dr Prostran tvrdi da su dečji lekari izuzetno savesni i oprezni u propisivanju antibiotske terapije. Po njenim rečima, samo tamo gde postoji jasna klinička slika, kao u slučaju pneumonie, odnosno zapaljenja pluća, i bez urađenog antibiograma mogu da se prepišu adekvatni a pravovremeni antibiotici. Osim toga, antibiotici koji se popiju u propisanoj dozi manje izazivaju bakterijsku rezistentnost, nego ako se terapija prekine, što je inače česta pojava. Na sreću, roditelji su odgovorniji prema svojoj deci.
Druga greška koja može da dovede do iste posledice jeste samolečenje, odnosno davanje deci nekog antibiotika koji se zadesio u kućnoj apoteci. Srećom, mališani uglavnom dobro podnose antibiotike.
TETRACIKLINI, HINOLONI, “ERITROMICIN”...
Deci do 12 godina ni u kom slučaju ne treba davati tetracikline, jer oni izazivaju prebojenost zuba. Hinoloni, rezervni antibiotici za teže infekcije, takođe se ne daju deci do punoletstva, jer imaju osobinu da se talože u hrskavici. “Eritromicin” može da se nađe na terapijskoj listi, ali ne duže od sedam dana, jer se on taloži u žuči. U svakom slučaju, roditelji treba lekaru da priđu s punim poverenjem i razgovaraju o svemu što ih zanima. Jer, samo na taj način mogu da otklone eventualnu sumnju, da li lekove detetu da daju, ili ne.
Коментари
Постави коментар