Jedan jako zanimljiva ispovest naše voditeljke koja se borila za život i izborila..inače da podsetimo ona je dobila najteži oblik sepse i uzpomoć nje same i lekara ona je sada zdrava...inace ovaj tekst je preuzet sa stranicama sajta b92.net,tačnije novosti.rs
Ispovest popularne voditeljke RTS, o životnoj drami u kojoj je bila dva meseca: "Sve se okrenulo za minut, pred početak Dnevnika. Htela sam da bežim iz bolnice"
Foto: Novosti
Sve je bilo veoma jasno: nemam slezinu, imam problema s nekim bakterijama, nisam bila vakcinisana, bakterije su „naletele“ na mene, moj organizam ih nije prepoznao i - kraj. Vrlo jednostavno. Uspela sam da se izvučem i sad je sve u redu.
Ovako Maja Žeželj počinje priču za „Novosti“ o drami u kojoj je bila dva meseca, od oktobra prošle godine. Smeje se dok „podvlači“ razna nagađanja oko njenog stanja, u koje su bile „uključene“ mišje groznice, legionarske bolesti, ogrebotine od mačke...
- Ma, ništa od toga nema veze sa životom - kaže novinarka RTS. - Sve se dogodilo malo pre početka Dnevnika i sve se okrenulo za minut! U 19.14 sam bila zdrava, a već u 19.15 mi je bilo loše. Nije bilo vremena da pozovemo nekoga da me zameni, pa sam ušla u studio. Doneli su mi vruću vodu, da me greje, jer sam se tresla. Nisam kolabirala, nisam se ni srušila, uspela sam da završim Dnevnik i otišla kući.
Borba
A onda se stanje pogoršalo. Temperatura je bila visoka i u toku noći je situacija postajala sve teža, ali je Majin jedini strah bio da ne dobije napad gastritisa:
- Ujutru sam, u potpuno svesnom stanju, otišla u Urgentni centar. Primio me je moj kum, dr Srđan Mijatović. Po njegovim reakcijama sam shvatila da nije baš sve tako jednostavno. Doktor je video blede kapilare na mom licu... Dolazili su lekari, nije se znalo šta je. Pojavio se i profesor Buca Pavlović, postavio dijagnozu i počela je borba. Preuzeli su me profesorka Vesna Bumbaširević i njen tim. Terapija se bukvalno menjala iz minuta u minut.
I tako gotovo dva meseca. Javnost nije znala šta se događa, ali je i te kako znala da se organizuje i u rekordnom roku dobrovoljno da krv za Maju.
- To me je fasciniralo - kaže Maja. - Upravo to je i razlog zašto otvoreno pričam o svemu. Želim da se zahvalim svim ljudima, na čelu s lekarima i medicinskim osobljem, koji su stvarno maksimalno sposobni, odgovorni i posvećeni poslu. Hoću i da pozovem ljude da ko god može da krv, ode u Zavod i pomogne nekome. Ja, posle prve nesreće koju sam imala pre 20 godina, ne mogu da dajem krv, ali smo svi u kući zaveštali organe. To je moj doprinos. Jer jedan izgubljeni život možda može da spasi pet drugih. Ako moja priča da energiju i snagu samo jednom čoveku, već to je dovoljno.
Magla
Kroz ta dva meseca proteklo je sve samo ne lakoća s kojom popularna voditeljka sada priča o tome.
- Lekari su se borili za moj život, ali sam bila pod lekovima i u nekom, zovem ga međuprostoru, stanju u kojem ne znam šta se događalo. Najgore je bilo mojim ukućanima. Oni nisu, kao ja, taj period prespavali, već su morali da se suoče sa velikom verovatnoćom da se to neće završiti kako treba.
Maja se priseća i izlaska iz kome...
- Valjda u takvim situacijama ti nisi ti. Strašno si utišan i sve što se dešava ti je normalno. Ne postavljaš pitanja: kako, čemu, kome, zašto baš meni... Ništa ne pitaš! Mučilo me je samo zašto baš sada, kad su mi deca mala?
Seća se i „nekakve magle“:
- Videla sam tu maglu i jasno se sećam da sam, kad god bih otvorila oči i ponovo je videla, pomišljala: „Jao, još sam s one strane“.
Seća se i „problema“ koji je napravila na „šoku B“.
- Jedno veče sam se „pobunila“. Imala sam halucinacije i htela sam da bežim iz bolnice! Mislila sam da mi je došla mama. Krenula sam da joj se javim i počela da ustajem. Činjenica je bila da ja nju vidim, isto kao što sam videla i sestru koja me, zaista, vraćala u krevet. Meni su to bile dve potpuno paralelno realne slike, a tek sam kasnije saznala da mama u tom trenutku nije bila tu.
Brzina
Danas, posle svega, sebi ne postavlja pitanje zašto je sve to moralo da se dogodi baš njoj.
- To je jednostavno tako. Samo razmišljate šta iz cele priče možete da izvučete. A, onda, poređate život drugačije.
Dobronamerne preporuke da bi trebalo da „obuzda“ život i „smanji brzinu“ Maja, posle svega, ne prihvata.
- Ma, kakvi! Čovek ima onoliko aktivnosti koliko može da izdrži. Poenta je da ne juriš da završiš ovo ili ono, već da ideš na to. Idem na posao, idem na vežbe, a ne jurim na posao i ne jurim na vežbe... Svesna sam da je važno da ne dozvolim vremenu da me baca. Jer, šta god da izbacim to više nisam ja, to više nije moj život. Jeste život danas strahovito brz, ali ako usporimo ispadamo iz njega. E, tada jesi i rekonvalescent i bolesnik. Ja to neću!
Maja je nepušač, ne pije, redovno vežba. Za sebe kaže da je pravi „strejtaš„.
- Da, bilo je i komentara da mnogo vežbam, pa da mi se ovo dogodilo zbog toga. A da nisam toliko vežbala, možda me sada ne bi ni bilo. Zaista je važno da održavate sebe u dobrom stanju.
Sreća
Sada srećna i jaka, priznaje da nije kroz sve prošla baš tako hrabro:
- Bilo je tu i plakanja i svega. Kad je profesorka rekla mom suprugu da može da mi donese sliku dece, „zarozala“ sam se najstrašnije. E, onda je bilo pitanje da li da mi dovedu decu da ih vidim. A šta posle, mislila sam. Da dođu, pa odu kući bez mene. Rekla sam ne i videla ih kad sam konačno došla kući.
U Majinoj priči, pogledu, osmehu, govoru nećete sigurno ni naslutiti neke crne misli, ali priznaje da je, ipak, nekad secne pitanje „šta ako se ponovo dogodi“?
- Ma kako ne, to je normalno. Imala sam i strah kako ću među ljude. Malo razgovaraš, pogledaš levo-desno i sebi objasniš da niko ne može da živi pod staklenim zvonom. Nisam pravila dramu, ali je bilo teških situacija. Ipak, sve prođe. Sad to doživljavam kao sudar - ne znam sa čime - iz koga sam izašla i idem dalje. Osećam snažnu podršku svih ljudi. Sreću me na ulici i govore koliko im je drago što sam ponovo tu. Čoveče, pa to je da zaplačeš na svakom koraku! Od sreće!
Umor i misli
Maja priznaje da je malo umorna od (svih) oporavljanja: - Posle prvog sudara, pre 20 godina, učila sam da hodam. Pa onda prvo dete, koje sam, opet zbog udesa, morala da rodim na carski rez, pa oporavak od toga, pa za dve godine opet, pa sad ovo...
Bilo je i mračnih misli, i to je potpuno normalno. Ali, strahove poštuješ do neke granice, a onda moraš da ih prelomiš. Nije problem ako se strah javi, već ako ostane. Zato mora da dođe momenat da se trgneš i da mu pobegneš.
Ivanov čmičak
Dva meseca je Majin suprug Ivan Stanković bio uz nju dan i noć.
- I, normalno, čim se sve završilo, dobio je neki ludački čmičak, da mu je oko, ne znam koliko dugo, bilo zatvoreno. To je klasični pad imuniteta. Ali, on je svakodnevno bio pod stresom. Čas mu kažu da sam dobro, čas da mi je otkazalo ne znam šta. Danas su bubrezi okej, sutra je otkazala jetra. Danas je jetra okej, sutra su otkazala pluća... Bila sam pod lekovima i gledali su kako da mi pomognu, a Ivan je morao da bude uz mene, da bude s decom i da radi svoj posao. On nije bio pod lekovima, a stres ga je udarao non-stop. Sve se, na sreću, završilo na tom čmičku.
Deca i dogovor
Bilo je teško maloj Leni (5) i Marjanu (3) dok mama nije bila sa njima, ali, priča Maja:
- Svi u kući su sve odlično uradili. Dogovor je bio da nema „zarozanih“ faca. Na pitanja dece stalno su se vrteli „pripremljeni“ odgovori: Gde je mama?
- U bolnici. Šta tamo radi?
- Ono što i vi kad ste kod lekara. Jedino što im je sve to toliko dugo trajalo. Čak su i u Leninom obdaništu sve fantastično „isfingirali“.
Ovako Maja Žeželj počinje priču za „Novosti“ o drami u kojoj je bila dva meseca, od oktobra prošle godine. Smeje se dok „podvlači“ razna nagađanja oko njenog stanja, u koje su bile „uključene“ mišje groznice, legionarske bolesti, ogrebotine od mačke...
- Ma, ništa od toga nema veze sa životom - kaže novinarka RTS. - Sve se dogodilo malo pre početka Dnevnika i sve se okrenulo za minut! U 19.14 sam bila zdrava, a već u 19.15 mi je bilo loše. Nije bilo vremena da pozovemo nekoga da me zameni, pa sam ušla u studio. Doneli su mi vruću vodu, da me greje, jer sam se tresla. Nisam kolabirala, nisam se ni srušila, uspela sam da završim Dnevnik i otišla kući.
Borba
A onda se stanje pogoršalo. Temperatura je bila visoka i u toku noći je situacija postajala sve teža, ali je Majin jedini strah bio da ne dobije napad gastritisa:
- Ujutru sam, u potpuno svesnom stanju, otišla u Urgentni centar. Primio me je moj kum, dr Srđan Mijatović. Po njegovim reakcijama sam shvatila da nije baš sve tako jednostavno. Doktor je video blede kapilare na mom licu... Dolazili su lekari, nije se znalo šta je. Pojavio se i profesor Buca Pavlović, postavio dijagnozu i počela je borba. Preuzeli su me profesorka Vesna Bumbaširević i njen tim. Terapija se bukvalno menjala iz minuta u minut.
I tako gotovo dva meseca. Javnost nije znala šta se događa, ali je i te kako znala da se organizuje i u rekordnom roku dobrovoljno da krv za Maju.
- To me je fasciniralo - kaže Maja. - Upravo to je i razlog zašto otvoreno pričam o svemu. Želim da se zahvalim svim ljudima, na čelu s lekarima i medicinskim osobljem, koji su stvarno maksimalno sposobni, odgovorni i posvećeni poslu. Hoću i da pozovem ljude da ko god može da krv, ode u Zavod i pomogne nekome. Ja, posle prve nesreće koju sam imala pre 20 godina, ne mogu da dajem krv, ali smo svi u kući zaveštali organe. To je moj doprinos. Jer jedan izgubljeni život možda može da spasi pet drugih. Ako moja priča da energiju i snagu samo jednom čoveku, već to je dovoljno.
Magla
Kroz ta dva meseca proteklo je sve samo ne lakoća s kojom popularna voditeljka sada priča o tome.
- Lekari su se borili za moj život, ali sam bila pod lekovima i u nekom, zovem ga međuprostoru, stanju u kojem ne znam šta se događalo. Najgore je bilo mojim ukućanima. Oni nisu, kao ja, taj period prespavali, već su morali da se suoče sa velikom verovatnoćom da se to neće završiti kako treba.
Maja se priseća i izlaska iz kome...
- Valjda u takvim situacijama ti nisi ti. Strašno si utišan i sve što se dešava ti je normalno. Ne postavljaš pitanja: kako, čemu, kome, zašto baš meni... Ništa ne pitaš! Mučilo me je samo zašto baš sada, kad su mi deca mala?
Seća se i „nekakve magle“:
- Videla sam tu maglu i jasno se sećam da sam, kad god bih otvorila oči i ponovo je videla, pomišljala: „Jao, još sam s one strane“.
Seća se i „problema“ koji je napravila na „šoku B“.
- Jedno veče sam se „pobunila“. Imala sam halucinacije i htela sam da bežim iz bolnice! Mislila sam da mi je došla mama. Krenula sam da joj se javim i počela da ustajem. Činjenica je bila da ja nju vidim, isto kao što sam videla i sestru koja me, zaista, vraćala u krevet. Meni su to bile dve potpuno paralelno realne slike, a tek sam kasnije saznala da mama u tom trenutku nije bila tu.
Brzina
Danas, posle svega, sebi ne postavlja pitanje zašto je sve to moralo da se dogodi baš njoj.
- To je jednostavno tako. Samo razmišljate šta iz cele priče možete da izvučete. A, onda, poređate život drugačije.
Dobronamerne preporuke da bi trebalo da „obuzda“ život i „smanji brzinu“ Maja, posle svega, ne prihvata.
- Ma, kakvi! Čovek ima onoliko aktivnosti koliko može da izdrži. Poenta je da ne juriš da završiš ovo ili ono, već da ideš na to. Idem na posao, idem na vežbe, a ne jurim na posao i ne jurim na vežbe... Svesna sam da je važno da ne dozvolim vremenu da me baca. Jer, šta god da izbacim to više nisam ja, to više nije moj život. Jeste život danas strahovito brz, ali ako usporimo ispadamo iz njega. E, tada jesi i rekonvalescent i bolesnik. Ja to neću!
Maja je nepušač, ne pije, redovno vežba. Za sebe kaže da je pravi „strejtaš„.
- Da, bilo je i komentara da mnogo vežbam, pa da mi se ovo dogodilo zbog toga. A da nisam toliko vežbala, možda me sada ne bi ni bilo. Zaista je važno da održavate sebe u dobrom stanju.
Sreća
Sada srećna i jaka, priznaje da nije kroz sve prošla baš tako hrabro:
- Bilo je tu i plakanja i svega. Kad je profesorka rekla mom suprugu da može da mi donese sliku dece, „zarozala“ sam se najstrašnije. E, onda je bilo pitanje da li da mi dovedu decu da ih vidim. A šta posle, mislila sam. Da dođu, pa odu kući bez mene. Rekla sam ne i videla ih kad sam konačno došla kući.
U Majinoj priči, pogledu, osmehu, govoru nećete sigurno ni naslutiti neke crne misli, ali priznaje da je, ipak, nekad secne pitanje „šta ako se ponovo dogodi“?
- Ma kako ne, to je normalno. Imala sam i strah kako ću među ljude. Malo razgovaraš, pogledaš levo-desno i sebi objasniš da niko ne može da živi pod staklenim zvonom. Nisam pravila dramu, ali je bilo teških situacija. Ipak, sve prođe. Sad to doživljavam kao sudar - ne znam sa čime - iz koga sam izašla i idem dalje. Osećam snažnu podršku svih ljudi. Sreću me na ulici i govore koliko im je drago što sam ponovo tu. Čoveče, pa to je da zaplačeš na svakom koraku! Od sreće!
Umor i misli
Maja priznaje da je malo umorna od (svih) oporavljanja: - Posle prvog sudara, pre 20 godina, učila sam da hodam. Pa onda prvo dete, koje sam, opet zbog udesa, morala da rodim na carski rez, pa oporavak od toga, pa za dve godine opet, pa sad ovo...
Bilo je i mračnih misli, i to je potpuno normalno. Ali, strahove poštuješ do neke granice, a onda moraš da ih prelomiš. Nije problem ako se strah javi, već ako ostane. Zato mora da dođe momenat da se trgneš i da mu pobegneš.
Ivanov čmičak
Dva meseca je Majin suprug Ivan Stanković bio uz nju dan i noć.
- I, normalno, čim se sve završilo, dobio je neki ludački čmičak, da mu je oko, ne znam koliko dugo, bilo zatvoreno. To je klasični pad imuniteta. Ali, on je svakodnevno bio pod stresom. Čas mu kažu da sam dobro, čas da mi je otkazalo ne znam šta. Danas su bubrezi okej, sutra je otkazala jetra. Danas je jetra okej, sutra su otkazala pluća... Bila sam pod lekovima i gledali su kako da mi pomognu, a Ivan je morao da bude uz mene, da bude s decom i da radi svoj posao. On nije bio pod lekovima, a stres ga je udarao non-stop. Sve se, na sreću, završilo na tom čmičku.
Deca i dogovor
Bilo je teško maloj Leni (5) i Marjanu (3) dok mama nije bila sa njima, ali, priča Maja:
- Svi u kući su sve odlično uradili. Dogovor je bio da nema „zarozanih“ faca. Na pitanja dece stalno su se vrteli „pripremljeni“ odgovori: Gde je mama?
- U bolnici. Šta tamo radi?
- Ono što i vi kad ste kod lekara. Jedino što im je sve to toliko dugo trajalo. Čak su i u Leninom obdaništu sve fantastično „isfingirali“.
Коментари
Постави коментар