Jedana jako interesantana ispovest o tome kako se boriti i izboriti.
Ovaj jako zanimljiv tekst je preuzet sa sajta b92.net
Jedne noći ne mogu da spavam. Ustanem i gledam kroz prozor Hram svetog Save koji blešti poput ogromne jelke, kao da ga do sada nisam videla, a tri decenije stanujem tu, ispod Hrama. Plačem, prvi put od kada je sve ovo krenulo Ima tome 28 godina kako sam dobila šećer.
Bilo je dramatično, posle godinu dana sam počela sa insulinom, i tako do danas. Sećam se, kako to čovek pamti tuđe rečenice koje po pravilu zaboravlja onaj ko ih je izgovorio, Goca Suša mi je u restoranu tadašnje Skupštine Jugoslavije, po mom povratku na posao, kazala: „Raco, gledaj na to sa bolje strane. Ti bar nećeš dobiti rak.“
Nisam najbolje razumela zbog čega bih bila zaštićena od dotičnog, osim da je Gordana htela da me malo osokoli. I što mi je to odgovaralo da sam dijagnozom diabetes mell. tip 2 odužila svoj dug bolesti. Računam, dosta od mene.
Krajem 2010. tačnije 3. novembra, dr Nebojša Miletić mi je na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu opipao dojku i rekao: “Moje iskustvo govori da je ovo kancer. Ali, sutra ću vas operisati, pa ćemo videti.“ I nastavio je da mi objašnjava kakve su mi mogućnosti, šta i koliko može da mi odstrani.
Shvatam da, u radikalnom slučaju, ostajem bez dojke, a da ne preporučuje implant, jer se to, kod dijabetičara, pokazalo veoma loše. Kažem mu da implant ne dolazi u obzir sve i da nisam dijabetičar.
Kako sam došla u sobu, u krevetu pored mene sam upoznala ženu, 45 godina, kojoj su umesto obe dojke stavili implante. Gledam je kako pije trodone i herojski podnosi muku s novim dojkama. Još ima duha, šali se i kaže kako je dobila francuske implante sa garancijom!
Prvi put razmišljam o ženama koje operišu grudi, a da ne moraju. Svakoj bih lupala šamare dok ne odustane. Uoči operacije, smeš da jedeš do osam uveče, piješ vodu do ponoći...
Rano ujutru dolazi ćelavac u belom mantilu, čvrst, nabijen, vadi nešto nalik britvi, samo što menja žilete. Dok mi prelazi žiletom ispod pazuha, razmišljam kako je odličan lik, kao da ga je Lordan Zafranović smislio. Pitam se ima li još neko zanimanje osim ovog - brijanje pred operaciju.
Sestra mi uvija noge zavojima, od kolena nadole, ili možda obratno, svejedno je, zbog vena. Stavljaju me na kolica, u lift, u podrum, i u salu za operacije. Druga sestra mi traži venu, nekako je nalazi i... Budim se u žamoru glasova.
Spava mi se, a ne daju mi. Deo prekrivača mi je pao sa dojke i vidim da su mi obe na broju. Ne znam koliko nedostaje od desne, vidim gazu i flaster.
Do mene, tek operisana, smeši mi se poznato lice srpske političarke koju je Broz smenio početkom sedamdesetih godina prošlog veka. U onom bunilu, izgleda mi čudesno lepa i sveža Tako ću je zauvek upamtiti.
Opet me penju gore, na treći sprat, soba 2, u moj krevet. Od tada, do sutra uveče, neću prestati da povraćam. Kažu, od anestezije. Sve ide sporo, nikako da se pridignem. Ne želim da vidim kako izgleda operisani deo. Neću dok ne moram.
Naravno, bio je karcinom. Ne znam šta je sa žlezdama koje je izvadio ispod pazuha. I neću znati dok ne stigne rezultat. A to će potrajati desetak dana.
Čitam treću knjigu „Milenijuma“, mučim se na krevetu gde je dušek presečen napola i trtica mi beznadežno upada unutra. Ubacujem peškire, dovijam se, ali nema šanse da napravim ravnu površinu.
Jedne noći ne mogu da spavam. Ustanem i gledam kroz prozor sa trećeg sprata. Hram Svetog Save blešti poput ogromne jelke na kojoj su upaljene nebrojene svećice. Plato osvetljen, gledam u taj prizor kao da ga prvi put vidim. A poslednje tri decenije stanujem tu, ispod Hrama. Razmišljam da li sam ikada videla to što gledam u tom trenutku. Možda i jesam, ali mi ništa nije značilo.
Kao i sve u životu što je tu, na dohvat ruke. Sada gledam u tu noćnu simfoniju, tako blizu, a tako daleko od mene. Plačem, prvi put od kada je sve ovo krenulo. Stavljam ćebe preko glave, da ne probudim najbliže cimerke, i ne prestajem.
Kada počinje užas od saznanja da imate karcinom?
Ne umem da odgovorim na to pitanje, jer lekari, hirurzi na Onkologiji, to rade tako surovo da ti ne daju vremena da se sažališ nad sobom. Najpre, verujem da spadam u onu idiotsku većinu žena koje niti pipaju dojke, a naročito ne idu na kontrolu. To je kod mene moglo da traje ko zna koliko da nije bilo doktorke Gordane Milić sa Instituta za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma.
A sve je počelo sa opstruktivnim bronhitisom i bolovima na leđima. Otišla sam kod jedne inteligentne, mlade i posvećene dr Saše Janjić na Institutu za reumatologiju, a ona me je poslala da najpre rešavam svoj problem sa šećerom. I zahvaljujući njoj, dopala sam doktorki Milić. Brzo je videla pred sobom neozbiljnu dijabetičarku sklonu čestim hipoglikemijama, i uzela me pod svoje.
Ova mlada, a tako savesna i ozbiljna, staložena i energična plavuša, odlučila je da me postavi na potreban broj doza insulina dnevno, ali i da vidi šta mi to ne štima u organizmu. I krenula je sa pregledima. Tako su mi u jednom trenutku uradili i mamografiju, koju, usput rečeno, nikada ranije nisam radila. Tu se videlo da imam nešto na desnoj dojci, a onda se to potvrdilo na ultrazvuku.
Dva i po santimetra tvrdog tkiva, koje sam sada i ja opipala. Šta sam pomislila u tom trenutku? Naravno, da je neko benigno, masno tkivo.
Doktorka Milić me je, kao svog pacijenta, odmah odvela na Onkologiju, tamo su me pregledali i kazali da će me pozvati. Telegramom u roku od deset dana.
Ko će da čeka deset dana? Ja bih sad i odmah da vidim šta je i da odstranim svaku sumnju. U roku od nekoliko dana bila sam prebačena sa Instituta za endokrinologiju na Institut za onkologiju. Sve do tada izbegavala sam da prođem pored te zgrade, neposredno u mom komšiluku. Sada se nevoljno smeštam, javljam se cimerkama u sobi, ima nas osam, i hvatam se za knjigu. Moje utočište za koje ću tek ovde, na Onkologiji, shvatiti koliko mi znači.
Gledala sam žene kako uzimaju knjigu u ruke, čitaju pet minuta i ostavljaju. Svaka od njih kaže da nema koncentraciju. Sve su opsednute operacijom koja ih čeka, ili su je tek imale. Ja teram svoju trilogiju (svaka knjiga 500-600 stranica) mog pokojnog švedskog kolege Stiga Lašona (1954-2004) i uživam.
Čitam na koricama jednu od boljih reklama iz USA Today – Zamislite filmove Ingmara Bergmana ukrštene sa romanom Tomasa Harisa „Kad jaganjci utihnu“.
Često se prisećam Biljane Vilimon. Ne poznajem uredniju osobu kad je o zdravlju reč. Nikada nije pušila, pije vodu, retko čašu dobrog crnog vina, hrani se kako treba, rečju, često se divim njenoj životnoj urednosti. Išla je kod onkologa na kontrole svakih šest meseci. I onda su joj, na jednoj od njih, otkrili kancer jajnika.
Tada sam, zahvaljujući njoj, otkrila šta znači slušati lekara i biti dobar pacijent. Kasnije ću kod sebe otkriti ponešto od toga. Iz preventivnih razloga, ona je izgurala hemoterapije, mene čeka...Još ne znam šta.
U bolnici otkrivam nešto o čemu sam tek ponekad videla prilog na televiziji. Mamograf u autobusu na Trgu Republike i na Trgu Nikole Pašića. Od nas osam u sobi, najmanje tri ih je došlo na operaciju zahvaljujući pokretnom mamografu.
Upamtila sam podatak da je od 20.000 pregledanih žena na taj način, kod više od 100 otkriven tumor na dojci. Prisećam se koliko sam puta prošla Trgom Republike i videla autobus, da mi nije na pamet palo da uđem. A nema lakšeg i jednostavnijeg načina.
Uđeš, lekar te pregleda i mirna si. Ili nisi mirna, ali bar ideš dalje, i ogromne su šanse da si došla na vreme.
Bože, kako sam ga izbegavala, sve negde žurim, a zapravo verujem da taj karcinom, ili rak, neće to mene. Čuvena rečenica sa kojom svi živimo dok vrag ne dođe po svoje.
Biljana to bolje objašnjava. Ona kaže da je bolest božija poseta i nova šansa da popraviš ono što si pogrešno radio u životu. Da više voliš sebe, da se ne družiš sa pogrešnim osobama, da bolje misliš, da dovedeš život u ravnotežu. Da se ne bojiš lošeg, da se boriš.
Kad dođeš na vreme kod lekara, to je ogromna nagrada, kada prihvatiš preventivnu terapiju ti si sve učinio da se manje bojiš budućnosti. Kad ti se nešto loše desi, moraš nešto bitno da menjaš u životu, da ne bude ’ džaba smo krečili’.
Bila sam svesna ovog Biljaninog razmišljanja i ranije, ali sada ga razumem.
Krevet mi i dalje deli telo napola, i ništa mi ne vredi da se bunim. Drugog dušeka nema. Razmišljam kako ću posle završiti kod dr Saše Janjić zbog kičme.
Ne mogu više da izdržim ni traženje vene, jer to ne prestaje još od Instituta za endokrinologiju. Dođe mi da urlam kada vidim iglu i kad počnu sa pretraživanjem po rukama. A vene ili nemam, ili pucaju. Samo moja kći, koja je, nažalost, to sa venama prolazila pre sedam-osam godina, nema razumevanja za moje plakanje zbog igala, i moje ignorisanje karcinoma. Misli da bi svako normalan bio zabrinut zbog ovog drugog, a ja se tresem kada ugledam kanilu u ruci.
Valjda nisam baš normalna, ako je to uopšte moguće definisati.
Lekari na Institutu za onkologiju i radiologiju baš nemaju previše vremena, niti je to njihova obaveza, da se bave psihičkim stanjem bolesnica.
Računaju, valjda, da postoji savetovalište, psihijatri, i da nije njihovo da vas slušaju dok biste vi pričali, pričali...
Sestre su tu da vas obuče nekim tehničkim stvarima, da vas obaveste kakav grudnjak treba da kupite ako imate implant(e), da vam objasne šta da radite u ovom ili onom slučaju.
Danima ne viđam svog hirurga. Ima operacije, radi u ambulanti, jednog dana je bio u autobusu mamografu...I kada je kasnije došao da vidi kakve probleme imam sa zgrušavanjem krvi, bila sam zapanjena pred umorom koji nije mogao da sakrije.
Bilo mi ga je žao. I sve što sam htela da pitam, odustala sam.
Slušati pacijente oko sebe ili ne? Lekari i sestre vas uporno opominju da zaboravite šta se priča u bolnici, da je svaka bolesnica slučaj za sebe, da se obraćate samo lekaru i sestri za sve što vam nije jasno.
Lako je to reći. Ali, i kad ne želite, ne možete da izbegnete tuđa iskustva i dobronamerne savete.
Odužilo se. Prošle su dve nedelje od kada sam došla tu, deset dana od operacije. Ponedeljak, dan kada treba da izađem iz bolnice. Odlazim na punktiranje, sestra počinje, a uskoro joj se pridružuje hirurg koji me je operisao. Ulazi i dosta poletno mi saopštava: „odlični ste!“
Kaže mi da je stigao rezultat i da su sve žlezde čiste, ni u jednoj nema kancera. Kako sam ja medicinski duduk, moja ćerka kaže da me je šteta slati kod lekara, jer ništa ne upamtim šta je rekao. Lekove delim na one koji počinju na ovo ili ono slovo. Samo razumem kada mi se nešto napiše, ili kad sama zapišem.
Prisećam se toga i pitam dr Miletića koliko mi je žlezda izvadio. „Sve“, kaže jednostavno i nagoveštava da ću dobiti zračenje kao terapiju, ali da je to njegov predlog, a odlučuje konzilijum.
Čekam na otpusnu listu, odlazim u garderobu po stvari i uzimam torbu, po običaju u desnu ruku. Setim se da to sada ne smem, da je to ona strana gde je operisana dojka, i prebacujem je u levu ruku. Izlazim sa Instituta za onkologiju, idem kroz park na Bulevar JNA, kako ga i dalje zovem (odavno je Bulevar oslobođenja).
Tu sam, preko puta moje ulice, nekoliko minuta do kuće. Ulazim u samoposlugu na ćošku, kupujem neke sitnice i stižem. Nisam javila mojima da dolazim, besmisleno je da me voze kolima dva ćoška.
Kada se posle ovakve bolesti vratite u svakodnevni život, i kada kažete da ste operisali karcinom, stičete razna, nova saznanja o ljudima, ponekad i relativno bliskima. Najpre se iznenadite koliko je njih imalo istu operaciju kao i vi, a to niste znali.
Sada postaju vaši saučesnici u nečemu o čemu se nerado govori. U stvari, rak je gadna reč, ljudi uglavnom ne vole da ni da je izgovore, a kamoli da pričaju o tome. Razumem tu vrstu nelagode.
Ja sam sa bolešću kao problemom raščistila kada sam dobila šećer, ali ni to nije išlo lako. Ljuba Tadić, glumac, mi je tada puno pomogao. Umeo je da se nosi sa šećerom i od njega sam učila kako je ironija najbolja u borbi sa bolešću.
Mnogi to ne prihvataju, i tu treba biti veoma oprezan sa ljudima.
Dobijam poziv da idem na konzilijum. U tročlanoj lekarskoj grupi su onkolog, radiolog i hirurg. Osećam se bolje kada ugledam poznato lice dr Miletića koji me je operisao. Jedna od dve lekarke mi saopštava da su odlučili - terapija zračenja i pet godina uzimanja leka koji se zove arimidex.
Idem na drugu konsultaciju gde mi određuju broj zračenja – 25. Vreme kada treba početi zračenje - januar 2011. Ali, ništa nije izvesno jer sve zavisi od aparata koji se često kvari. Tu saznajem i da neću dobijati arimidex već nolvadex. Zašto, pitam doktorku, radiologa, a ona me upućuje na komisiju za lekove koja je tako odlučila.
Krenem da se raspitujem i saznam da je moj prvobitni lek neuporedivo skuplji od ovog drugog (17 puta) koji je u masovnoj upotrebi. Za onaj koji sam najpre dobila, potrebno je svakih šest meseci ići na komisiju da bi vam odobrila njegovu upotrebu. Zamolim dr Zorana Rakočevića, direktora Instituta za onkologiju i radiologiju, da me nakratko primi, i jedno jutro dolazim na zakazani razgovor.
Objašnjavam mu da me zanima zbog čega mi je komisija promenila lek, on me ljubazno sasluša i pošalje kod doktorke N. B. I njoj kažem da želim samo da mi se objasni zbog čega mi je komisija promenila lek.
Ona gleda moje rezultate i kaže mi da sam ja toliko dobro, da mi ne treba arimidex već mi je dovoljan i nolvadex. Što reče divna Caca Aleksić koja je pokazala nežnost kakvu samo naizgled robusni umeju da skrivaju: „Pa, što su te operisali kada si tako dobro, i što uopšte bilo šta uzimaš!“
Znam da je dr Rakočević probao da dobije suvisao odgovor zbog čega su me lišili boljeg leka koji mi je jednom prepisan, i hvala mu na tome. Pobedio je princip da komisija koja vodi računa o novcu, ima veću moć od one koja misli na zdravlje pacijenta.
Usput su, saznajem, objašnjavali da je baš prethodni direktor, koji je završio u zatvoru, promovisao taj skupi lek, koji uopšte nije toliko dobar koliko se priča...I opet, da moje dobro stanje ne potrebuje taj lek.
Trudim se da ne slušam one koji su mi pričali kako treba imati „vezu“ i da su je oni imali u komisiji koja konačno odlučuje o leku koji dobijam, jer hoću da verujem u ono što kažu lekari. U međuvremenu, pravim se luda kao da ne znam one koji sa mojom dijagnozom koriste skupi arimidex.
I čude se kakav sam ja to novinar kad nisam uspela da se izborim za bolji lek... Ne bih da širim tu temu. Ali, ironija je neminovna. Na desktopu gde sam stavila ova dva teksta, vodim ih pod naslovom kraba 1 i kraba 2.
Ulazim na internet da proverim da li je prethodni direktor u zatvoru ili ne, i nalazim da se operacija pod kojom se vodi hapšenje onkologa zove - Operacija kraba!
Ova bolest, kao malo koja druga, ima veliki broj pristalica alternativnih metoda lečenja. I pred tim pričama ne možete da ostanete ravnodušni.
Upoznala sam jednu lekarku koja je posle operacije karcinoma otišla u penziju, odbila zračenje i krenula da sprovodi svoju terapiju – jela je samo sveže povrće i voće. Kaže da su joj posle nekoliko godina od tada, rezultati odlični.
Znam drugu koja je odbila hemoterapiju i uradila isto. Posle dve godine se odlično oseća, čak joj je sa tela otpao veliki mladež koji je imala pre toga. Verujem da su to uradile zato što veruju u to. Ja to ne bih mogla. Iako verujem da jutarnja doza soka od cvekle, šargarepe, jabuke, narandže, limuna, celera...ili salata od svega toga rendanog, plus đumbir, beli luk i ren...da sve to ima lekovito dejstvo. Uz čajeve i vitamine.
Nešto sam i sama promenila u ishrani posle operacije. Nisam postala vegetarijanka, ali mi „crveno“ meso više ne prija, još uvek jedem piletinu, ali sve ređe. Prija mi riba, a najradije jedem povrće u svim varijantama. Možda sam sebe ubedila da je tako, ali čini mi se da će to potrajati.
Svakodnevno dižem oklagiju iznad glave. To je jedna od nekoliko obaveznih vežbi koje sam naučila na Onkologiji. Što više to radim, manje osećam da me zateže u pazuhu. Kao po pravilu, dok to vežbam, razmišljam šta znači doći na vreme u slučaju karcinoma.
Znajući sebe, ja nikada ne bih došla na vreme da nisam imala sreće sa doktorkom Milić, da nisam otišla da sredim šećer, a ona odlučila da me pregleda od glave do pete. Znajući sebe, ne bih ušla ni u pokretni mamograf, a sada svima pričam kako je to idealno za svaku ženu, posebno neodgovornu prema svom zdravlju.
Ipak, ima nešto posle ove krabe što se zauvek useli u dušu i sa čime čovek živi, ma koliko se trudio da ne misli na to. Više niste isti kao pre. Možete misliti dobro, možete biti smireni i sigurni, možete se radovati životu...Ali, imate svest o bolesti kojoj ne znate poreklo.
Ponekad se pitam šta bi bilo dalje da nisam pre dva meseca izvadila ta dva i po santimetra, i stresem se od pomisli da je sve moglo biti veoma kasno.
I odmah imam razlog da verujem kako smo se kraba i ja zauvek razišli. Sada mi mnogi govore kako sam imala sreće i kako je posle zračenja važno samo živeti uredno i ići redovno na kontrole. Sve ostalo će biti u redu. Ja verujem da je tako, u stvari, hoću da živim sa tim, ali znam mnogo drugačijih primera.
Viđala sam u bolnici svakakve užase, ali ima nešto što sam naučila – ovo je bolest sa kojom se živi, sa kojom se bori i pred kojom se ne posustaje. Naročito kada imate svoje bližnje koji vas ubeđuju da vam je šusterski bod po koži, oko dojke i pod pazuhom, zapravo filigranski, kad imate prijateljice koje vam u pravom trenutku pomognu.
I zbog tog saznanja, život se čini boljim i izglednijim.
Ovaj jako zanimljiv tekst je preuzet sa sajta b92.net
Jedne noći ne mogu da spavam. Ustanem i gledam kroz prozor Hram svetog Save koji blešti poput ogromne jelke, kao da ga do sada nisam videla, a tri decenije stanujem tu, ispod Hrama. Plačem, prvi put od kada je sve ovo krenulo Ima tome 28 godina kako sam dobila šećer.
 |
Bilo je dramatično, posle godinu dana sam počela sa insulinom, i tako do danas. Sećam se, kako to čovek pamti tuđe rečenice koje po pravilu zaboravlja onaj ko ih je izgovorio, Goca Suša mi je u restoranu tadašnje Skupštine Jugoslavije, po mom povratku na posao, kazala: „Raco, gledaj na to sa bolje strane. Ti bar nećeš dobiti rak.“
Nisam najbolje razumela zbog čega bih bila zaštićena od dotičnog, osim da je Gordana htela da me malo osokoli. I što mi je to odgovaralo da sam dijagnozom diabetes mell. tip 2 odužila svoj dug bolesti. Računam, dosta od mene.
Krajem 2010. tačnije 3. novembra, dr Nebojša Miletić mi je na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu opipao dojku i rekao: “Moje iskustvo govori da je ovo kancer. Ali, sutra ću vas operisati, pa ćemo videti.“ I nastavio je da mi objašnjava kakve su mi mogućnosti, šta i koliko može da mi odstrani.
Shvatam da, u radikalnom slučaju, ostajem bez dojke, a da ne preporučuje implant, jer se to, kod dijabetičara, pokazalo veoma loše. Kažem mu da implant ne dolazi u obzir sve i da nisam dijabetičar.
Kako sam došla u sobu, u krevetu pored mene sam upoznala ženu, 45 godina, kojoj su umesto obe dojke stavili implante. Gledam je kako pije trodone i herojski podnosi muku s novim dojkama. Još ima duha, šali se i kaže kako je dobila francuske implante sa garancijom!
Prvi put razmišljam o ženama koje operišu grudi, a da ne moraju. Svakoj bih lupala šamare dok ne odustane. Uoči operacije, smeš da jedeš do osam uveče, piješ vodu do ponoći...
Rano ujutru dolazi ćelavac u belom mantilu, čvrst, nabijen, vadi nešto nalik britvi, samo što menja žilete. Dok mi prelazi žiletom ispod pazuha, razmišljam kako je odličan lik, kao da ga je Lordan Zafranović smislio. Pitam se ima li još neko zanimanje osim ovog - brijanje pred operaciju.
Sestra mi uvija noge zavojima, od kolena nadole, ili možda obratno, svejedno je, zbog vena. Stavljaju me na kolica, u lift, u podrum, i u salu za operacije. Druga sestra mi traži venu, nekako je nalazi i... Budim se u žamoru glasova.
Spava mi se, a ne daju mi. Deo prekrivača mi je pao sa dojke i vidim da su mi obe na broju. Ne znam koliko nedostaje od desne, vidim gazu i flaster.
Do mene, tek operisana, smeši mi se poznato lice srpske političarke koju je Broz smenio početkom sedamdesetih godina prošlog veka. U onom bunilu, izgleda mi čudesno lepa i sveža Tako ću je zauvek upamtiti.
Opet me penju gore, na treći sprat, soba 2, u moj krevet. Od tada, do sutra uveče, neću prestati da povraćam. Kažu, od anestezije. Sve ide sporo, nikako da se pridignem. Ne želim da vidim kako izgleda operisani deo. Neću dok ne moram.
Naravno, bio je karcinom. Ne znam šta je sa žlezdama koje je izvadio ispod pazuha. I neću znati dok ne stigne rezultat. A to će potrajati desetak dana.
Čitam treću knjigu „Milenijuma“, mučim se na krevetu gde je dušek presečen napola i trtica mi beznadežno upada unutra. Ubacujem peškire, dovijam se, ali nema šanse da napravim ravnu površinu.
Jedne noći ne mogu da spavam. Ustanem i gledam kroz prozor sa trećeg sprata. Hram Svetog Save blešti poput ogromne jelke na kojoj su upaljene nebrojene svećice. Plato osvetljen, gledam u taj prizor kao da ga prvi put vidim. A poslednje tri decenije stanujem tu, ispod Hrama. Razmišljam da li sam ikada videla to što gledam u tom trenutku. Možda i jesam, ali mi ništa nije značilo.
Kao i sve u životu što je tu, na dohvat ruke. Sada gledam u tu noćnu simfoniju, tako blizu, a tako daleko od mene. Plačem, prvi put od kada je sve ovo krenulo. Stavljam ćebe preko glave, da ne probudim najbliže cimerke, i ne prestajem.
Kada počinje užas od saznanja da imate karcinom?
Ne umem da odgovorim na to pitanje, jer lekari, hirurzi na Onkologiji, to rade tako surovo da ti ne daju vremena da se sažališ nad sobom. Najpre, verujem da spadam u onu idiotsku većinu žena koje niti pipaju dojke, a naročito ne idu na kontrolu. To je kod mene moglo da traje ko zna koliko da nije bilo doktorke Gordane Milić sa Instituta za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma.
A sve je počelo sa opstruktivnim bronhitisom i bolovima na leđima. Otišla sam kod jedne inteligentne, mlade i posvećene dr Saše Janjić na Institutu za reumatologiju, a ona me je poslala da najpre rešavam svoj problem sa šećerom. I zahvaljujući njoj, dopala sam doktorki Milić. Brzo je videla pred sobom neozbiljnu dijabetičarku sklonu čestim hipoglikemijama, i uzela me pod svoje.
Ova mlada, a tako savesna i ozbiljna, staložena i energična plavuša, odlučila je da me postavi na potreban broj doza insulina dnevno, ali i da vidi šta mi to ne štima u organizmu. I krenula je sa pregledima. Tako su mi u jednom trenutku uradili i mamografiju, koju, usput rečeno, nikada ranije nisam radila. Tu se videlo da imam nešto na desnoj dojci, a onda se to potvrdilo na ultrazvuku.
Dva i po santimetra tvrdog tkiva, koje sam sada i ja opipala. Šta sam pomislila u tom trenutku? Naravno, da je neko benigno, masno tkivo.
Doktorka Milić me je, kao svog pacijenta, odmah odvela na Onkologiju, tamo su me pregledali i kazali da će me pozvati. Telegramom u roku od deset dana.
Ko će da čeka deset dana? Ja bih sad i odmah da vidim šta je i da odstranim svaku sumnju. U roku od nekoliko dana bila sam prebačena sa Instituta za endokrinologiju na Institut za onkologiju. Sve do tada izbegavala sam da prođem pored te zgrade, neposredno u mom komšiluku. Sada se nevoljno smeštam, javljam se cimerkama u sobi, ima nas osam, i hvatam se za knjigu. Moje utočište za koje ću tek ovde, na Onkologiji, shvatiti koliko mi znači.
Gledala sam žene kako uzimaju knjigu u ruke, čitaju pet minuta i ostavljaju. Svaka od njih kaže da nema koncentraciju. Sve su opsednute operacijom koja ih čeka, ili su je tek imale. Ja teram svoju trilogiju (svaka knjiga 500-600 stranica) mog pokojnog švedskog kolege Stiga Lašona (1954-2004) i uživam.
Čitam na koricama jednu od boljih reklama iz USA Today – Zamislite filmove Ingmara Bergmana ukrštene sa romanom Tomasa Harisa „Kad jaganjci utihnu“.
Često se prisećam Biljane Vilimon. Ne poznajem uredniju osobu kad je o zdravlju reč. Nikada nije pušila, pije vodu, retko čašu dobrog crnog vina, hrani se kako treba, rečju, često se divim njenoj životnoj urednosti. Išla je kod onkologa na kontrole svakih šest meseci. I onda su joj, na jednoj od njih, otkrili kancer jajnika.
Tada sam, zahvaljujući njoj, otkrila šta znači slušati lekara i biti dobar pacijent. Kasnije ću kod sebe otkriti ponešto od toga. Iz preventivnih razloga, ona je izgurala hemoterapije, mene čeka...Još ne znam šta.
U bolnici otkrivam nešto o čemu sam tek ponekad videla prilog na televiziji. Mamograf u autobusu na Trgu Republike i na Trgu Nikole Pašića. Od nas osam u sobi, najmanje tri ih je došlo na operaciju zahvaljujući pokretnom mamografu.
Upamtila sam podatak da je od 20.000 pregledanih žena na taj način, kod više od 100 otkriven tumor na dojci. Prisećam se koliko sam puta prošla Trgom Republike i videla autobus, da mi nije na pamet palo da uđem. A nema lakšeg i jednostavnijeg načina.
Uđeš, lekar te pregleda i mirna si. Ili nisi mirna, ali bar ideš dalje, i ogromne su šanse da si došla na vreme.
Bože, kako sam ga izbegavala, sve negde žurim, a zapravo verujem da taj karcinom, ili rak, neće to mene. Čuvena rečenica sa kojom svi živimo dok vrag ne dođe po svoje.
Biljana to bolje objašnjava. Ona kaže da je bolest božija poseta i nova šansa da popraviš ono što si pogrešno radio u životu. Da više voliš sebe, da se ne družiš sa pogrešnim osobama, da bolje misliš, da dovedeš život u ravnotežu. Da se ne bojiš lošeg, da se boriš.
Kad dođeš na vreme kod lekara, to je ogromna nagrada, kada prihvatiš preventivnu terapiju ti si sve učinio da se manje bojiš budućnosti. Kad ti se nešto loše desi, moraš nešto bitno da menjaš u životu, da ne bude ’ džaba smo krečili’.
Bila sam svesna ovog Biljaninog razmišljanja i ranije, ali sada ga razumem.
Krevet mi i dalje deli telo napola, i ništa mi ne vredi da se bunim. Drugog dušeka nema. Razmišljam kako ću posle završiti kod dr Saše Janjić zbog kičme.
Ne mogu više da izdržim ni traženje vene, jer to ne prestaje još od Instituta za endokrinologiju. Dođe mi da urlam kada vidim iglu i kad počnu sa pretraživanjem po rukama. A vene ili nemam, ili pucaju. Samo moja kći, koja je, nažalost, to sa venama prolazila pre sedam-osam godina, nema razumevanja za moje plakanje zbog igala, i moje ignorisanje karcinoma. Misli da bi svako normalan bio zabrinut zbog ovog drugog, a ja se tresem kada ugledam kanilu u ruci.
Valjda nisam baš normalna, ako je to uopšte moguće definisati.
Lekari na Institutu za onkologiju i radiologiju baš nemaju previše vremena, niti je to njihova obaveza, da se bave psihičkim stanjem bolesnica.
Računaju, valjda, da postoji savetovalište, psihijatri, i da nije njihovo da vas slušaju dok biste vi pričali, pričali...
Sestre su tu da vas obuče nekim tehničkim stvarima, da vas obaveste kakav grudnjak treba da kupite ako imate implant(e), da vam objasne šta da radite u ovom ili onom slučaju.
Danima ne viđam svog hirurga. Ima operacije, radi u ambulanti, jednog dana je bio u autobusu mamografu...I kada je kasnije došao da vidi kakve probleme imam sa zgrušavanjem krvi, bila sam zapanjena pred umorom koji nije mogao da sakrije.
Bilo mi ga je žao. I sve što sam htela da pitam, odustala sam.
Slušati pacijente oko sebe ili ne? Lekari i sestre vas uporno opominju da zaboravite šta se priča u bolnici, da je svaka bolesnica slučaj za sebe, da se obraćate samo lekaru i sestri za sve što vam nije jasno.
Lako je to reći. Ali, i kad ne želite, ne možete da izbegnete tuđa iskustva i dobronamerne savete.
Odužilo se. Prošle su dve nedelje od kada sam došla tu, deset dana od operacije. Ponedeljak, dan kada treba da izađem iz bolnice. Odlazim na punktiranje, sestra počinje, a uskoro joj se pridružuje hirurg koji me je operisao. Ulazi i dosta poletno mi saopštava: „odlični ste!“
Kaže mi da je stigao rezultat i da su sve žlezde čiste, ni u jednoj nema kancera. Kako sam ja medicinski duduk, moja ćerka kaže da me je šteta slati kod lekara, jer ništa ne upamtim šta je rekao. Lekove delim na one koji počinju na ovo ili ono slovo. Samo razumem kada mi se nešto napiše, ili kad sama zapišem.
Prisećam se toga i pitam dr Miletića koliko mi je žlezda izvadio. „Sve“, kaže jednostavno i nagoveštava da ću dobiti zračenje kao terapiju, ali da je to njegov predlog, a odlučuje konzilijum.
Čekam na otpusnu listu, odlazim u garderobu po stvari i uzimam torbu, po običaju u desnu ruku. Setim se da to sada ne smem, da je to ona strana gde je operisana dojka, i prebacujem je u levu ruku. Izlazim sa Instituta za onkologiju, idem kroz park na Bulevar JNA, kako ga i dalje zovem (odavno je Bulevar oslobođenja).
Tu sam, preko puta moje ulice, nekoliko minuta do kuće. Ulazim u samoposlugu na ćošku, kupujem neke sitnice i stižem. Nisam javila mojima da dolazim, besmisleno je da me voze kolima dva ćoška.
Kada se posle ovakve bolesti vratite u svakodnevni život, i kada kažete da ste operisali karcinom, stičete razna, nova saznanja o ljudima, ponekad i relativno bliskima. Najpre se iznenadite koliko je njih imalo istu operaciju kao i vi, a to niste znali.
Sada postaju vaši saučesnici u nečemu o čemu se nerado govori. U stvari, rak je gadna reč, ljudi uglavnom ne vole da ni da je izgovore, a kamoli da pričaju o tome. Razumem tu vrstu nelagode.
Ja sam sa bolešću kao problemom raščistila kada sam dobila šećer, ali ni to nije išlo lako. Ljuba Tadić, glumac, mi je tada puno pomogao. Umeo je da se nosi sa šećerom i od njega sam učila kako je ironija najbolja u borbi sa bolešću.
Mnogi to ne prihvataju, i tu treba biti veoma oprezan sa ljudima.
Dobijam poziv da idem na konzilijum. U tročlanoj lekarskoj grupi su onkolog, radiolog i hirurg. Osećam se bolje kada ugledam poznato lice dr Miletića koji me je operisao. Jedna od dve lekarke mi saopštava da su odlučili - terapija zračenja i pet godina uzimanja leka koji se zove arimidex.
Idem na drugu konsultaciju gde mi određuju broj zračenja – 25. Vreme kada treba početi zračenje - januar 2011. Ali, ništa nije izvesno jer sve zavisi od aparata koji se često kvari. Tu saznajem i da neću dobijati arimidex već nolvadex. Zašto, pitam doktorku, radiologa, a ona me upućuje na komisiju za lekove koja je tako odlučila.
Krenem da se raspitujem i saznam da je moj prvobitni lek neuporedivo skuplji od ovog drugog (17 puta) koji je u masovnoj upotrebi. Za onaj koji sam najpre dobila, potrebno je svakih šest meseci ići na komisiju da bi vam odobrila njegovu upotrebu. Zamolim dr Zorana Rakočevića, direktora Instituta za onkologiju i radiologiju, da me nakratko primi, i jedno jutro dolazim na zakazani razgovor.
Objašnjavam mu da me zanima zbog čega mi je komisija promenila lek, on me ljubazno sasluša i pošalje kod doktorke N. B. I njoj kažem da želim samo da mi se objasni zbog čega mi je komisija promenila lek.
Ona gleda moje rezultate i kaže mi da sam ja toliko dobro, da mi ne treba arimidex već mi je dovoljan i nolvadex. Što reče divna Caca Aleksić koja je pokazala nežnost kakvu samo naizgled robusni umeju da skrivaju: „Pa, što su te operisali kada si tako dobro, i što uopšte bilo šta uzimaš!“
Znam da je dr Rakočević probao da dobije suvisao odgovor zbog čega su me lišili boljeg leka koji mi je jednom prepisan, i hvala mu na tome. Pobedio je princip da komisija koja vodi računa o novcu, ima veću moć od one koja misli na zdravlje pacijenta.
Usput su, saznajem, objašnjavali da je baš prethodni direktor, koji je završio u zatvoru, promovisao taj skupi lek, koji uopšte nije toliko dobar koliko se priča...I opet, da moje dobro stanje ne potrebuje taj lek.
Trudim se da ne slušam one koji su mi pričali kako treba imati „vezu“ i da su je oni imali u komisiji koja konačno odlučuje o leku koji dobijam, jer hoću da verujem u ono što kažu lekari. U međuvremenu, pravim se luda kao da ne znam one koji sa mojom dijagnozom koriste skupi arimidex.
I čude se kakav sam ja to novinar kad nisam uspela da se izborim za bolji lek... Ne bih da širim tu temu. Ali, ironija je neminovna. Na desktopu gde sam stavila ova dva teksta, vodim ih pod naslovom kraba 1 i kraba 2.
Ulazim na internet da proverim da li je prethodni direktor u zatvoru ili ne, i nalazim da se operacija pod kojom se vodi hapšenje onkologa zove - Operacija kraba!
Ova bolest, kao malo koja druga, ima veliki broj pristalica alternativnih metoda lečenja. I pred tim pričama ne možete da ostanete ravnodušni.
Upoznala sam jednu lekarku koja je posle operacije karcinoma otišla u penziju, odbila zračenje i krenula da sprovodi svoju terapiju – jela je samo sveže povrće i voće. Kaže da su joj posle nekoliko godina od tada, rezultati odlični.
Znam drugu koja je odbila hemoterapiju i uradila isto. Posle dve godine se odlično oseća, čak joj je sa tela otpao veliki mladež koji je imala pre toga. Verujem da su to uradile zato što veruju u to. Ja to ne bih mogla. Iako verujem da jutarnja doza soka od cvekle, šargarepe, jabuke, narandže, limuna, celera...ili salata od svega toga rendanog, plus đumbir, beli luk i ren...da sve to ima lekovito dejstvo. Uz čajeve i vitamine.
Nešto sam i sama promenila u ishrani posle operacije. Nisam postala vegetarijanka, ali mi „crveno“ meso više ne prija, još uvek jedem piletinu, ali sve ređe. Prija mi riba, a najradije jedem povrće u svim varijantama. Možda sam sebe ubedila da je tako, ali čini mi se da će to potrajati.
Svakodnevno dižem oklagiju iznad glave. To je jedna od nekoliko obaveznih vežbi koje sam naučila na Onkologiji. Što više to radim, manje osećam da me zateže u pazuhu. Kao po pravilu, dok to vežbam, razmišljam šta znači doći na vreme u slučaju karcinoma.
Znajući sebe, ja nikada ne bih došla na vreme da nisam imala sreće sa doktorkom Milić, da nisam otišla da sredim šećer, a ona odlučila da me pregleda od glave do pete. Znajući sebe, ne bih ušla ni u pokretni mamograf, a sada svima pričam kako je to idealno za svaku ženu, posebno neodgovornu prema svom zdravlju.
Ipak, ima nešto posle ove krabe što se zauvek useli u dušu i sa čime čovek živi, ma koliko se trudio da ne misli na to. Više niste isti kao pre. Možete misliti dobro, možete biti smireni i sigurni, možete se radovati životu...Ali, imate svest o bolesti kojoj ne znate poreklo.
Ponekad se pitam šta bi bilo dalje da nisam pre dva meseca izvadila ta dva i po santimetra, i stresem se od pomisli da je sve moglo biti veoma kasno.
I odmah imam razlog da verujem kako smo se kraba i ja zauvek razišli. Sada mi mnogi govore kako sam imala sreće i kako je posle zračenja važno samo živeti uredno i ići redovno na kontrole. Sve ostalo će biti u redu. Ja verujem da je tako, u stvari, hoću da živim sa tim, ali znam mnogo drugačijih primera.
Viđala sam u bolnici svakakve užase, ali ima nešto što sam naučila – ovo je bolest sa kojom se živi, sa kojom se bori i pred kojom se ne posustaje. Naročito kada imate svoje bližnje koji vas ubeđuju da vam je šusterski bod po koži, oko dojke i pod pazuhom, zapravo filigranski, kad imate prijateljice koje vam u pravom trenutku pomognu.
I zbog tog saznanja, život se čini boljim i izglednijim.
Коментари
Постави коментар